Obeležavanje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave

15.09.2021.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je danas centralnoj manifestaciji posvećenoj obeležavanju Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave na Savskom trgu.

"Vaša Svetosti, poštovani člane Predsedništva Bosne i Hercegovine gospodine Dodik, uvažena predsednice Republike Srpske gospođo Cvijanović, uvaženi predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije gospodine Dačiću, uvažena predsednice Vlade Republike Srbije gospođo Brnabić, Vaše ekselencije, časni oci, dragi prijatelji,

Kralj Petar Prvi Karađorđević, uručio je juna i novembra 1911.  godine 51 pukovsku zastavu svojoj vojsci

Nijedna, ponavljam nijedna, od tih zastava nije zarobljena, što je presedan u istoriji modernog ratovanja.

Junaci kojima je poveren zadatak da se staraju o tim zastavama, prošli su sve bitke balkanskih i Prvog svetskog rata, da bi baš na današnji dan 1918. godine, jurišajući ispod tih barjaka, pobedonosno krenuli u proboj Solunskog fronta.  Slava našim velikim, srpskim junacima!

Našim precima, junacima Kolubare, Cera, Kumanova, nosiocima Karađorđeve zvezde i Albanske spomenice, srpska trobojka, crveno-plavo-bela, bila je i veća i važnija i preča od života, jer ih je opominjala da sloboda Srbije nema ni cenu, ni alternativu.  Zato su barjaktari ginuli, ali su zastave preživele.



Zbog njih, zbog svih drugih koji su pod tom zastavom, pod tim imenom, za tu slavu, dali živote, danas obeležavamo Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, možda i najvažniji naš praznik, koji nam jasno govori ko smo, odakle dolazimo, i gde idemo.

To je praznik našeg identiteta, onog u kojem se sjedinjuju jezik, kultura, tradicija, vera, ali i vrednosti na kojima počiva čitavo društvo, vrednosti koje jednu državu čine civilizovanom, uređenom, sposobnom da pamti, ali i da zna šta joj je i zašto činiti.



Datum koji smo izabrali, 15. septembar, je datum proboja Solunskog fronta, onaj dan u kojem, zajedno, leže i naš bol i naša slava, koji čine prvi deo one Renanove definicije nacije, po kojoj je ona zasnovana na zajedničkoj patnji, slavi u prošlosti, ali i zajedničkom planu za budućnost.

Tog 15. septembra, 1918. godine, jedini plan je bila sloboda, ka kojoj su srpske trupe jurnule uz čuvenu naredbu Živojina Mišića: U smrt, samo ne stajte! Napred, u otadžbinu!



Taj dan je bio prvi u nizu istih takvih plebiscita, na kojima smo, bez obzira na krvavu cenu, birali, nanovo i nanovo, Srbiju i njenu slobodu.



I danas je, baš zato, važno, da slaveći sve žrtve, svaku kap krvi koju su prolili, svaku kost koju su posejali, na još jednom plebiscitu usvojimo svoj novi plan za budućnost. Onu, u kojoj ćemo stajati pod istom zastavom, znajući da je ona zastava slobode, i zastava mira, ali i zastava budućnosti.



Zastava našeg jedinstva u nameri da sačuvamo identitet i pravo da budemo to što jesmo, jedan te isti narod, koji ne želi da bilo šta od bilo koga uzme, da bilo koga ugrozi, nego samo da za sebe izdejstvuje isto ono pravo koje priznaje  drugima. Pravo na ime, na istoriju, kulturu, jezik, veru, tradiciju i pravo na postojanje.



To je pravo na dostojanstvo, pravo na sećanje, ali i pravo na ono na šta inače niko ne može da nas natera, a mnogi i dalje pokušavaju, bezuspešno - pravo da sami odlučimo i kada ćemo i šta da zaboravimo.

I sebi, i drugima.

Nije uvek sve bilo sasvim svetlo tokom istorije, i najčešće prema nama samima, ponekad i prema drugima, ali, bar na ovim prostorima, ne postoji nacija koja je prošla kroz toliku tamu, i onu grobnu, nacija koja je podnela toliku žrtvu da bi ugledala svetlo i postala nacija, slobodna.

Šta ćemo od svega toga da zaboravimo, a mnoge stvari moramo, tek da ne bismo večno živeli u prošlosti, može da bude isključivo naš izbor, a ne odluka bilo koga sa strane.



I odmah da bude jasno, ovu zastavu, sve one koji pod njom i zbog nje leže, zastavu našeg stradanja, zastavu naših kostiju, naših jama, logora, dece koju su nam uzeli, sasvim sigurno  nikada nećemo zaboraviti i sa ponosom ćemo je nositi.



U njoj, i to je još jedna važna lekcija koju moramo da naučimo, jesu i sve naše besmislene podele, svi propali snovi koje smo sanjali, svaka greška koju smo napravili, ali ono što u tome jeste bitno je to da, i takva, ta zastava naša,  predstavlja ono jedinstvo koje se zasniva na činjenici da nismo savršeni, da jesmo različiti, ali i da znamo da je lepota zajedništva, lepota zastave, upravo i u tome.



Baš zato, naša crveno-plavo-bela trobojka nije nikakav poziv na jednoumlje, već potpuno suprotno suprotno, na čuvanje svih naših razlika pod jednom, istom zastavom.



Pod simbolom slobode, identiteta, postojanja, prava na život, jer to jesu uslovi za različitost.



Robovi su svi isti, porobljeni. Slobodni ljudi se razlikuju, zato što su slobodni.



I to je nešto što mora da važi za sve ljude na Balkanu, bez obzira na to gde žive. Da budu slobodni, u istoj meri, sa istim pravima, sa svojim jezikom, verom, kulturom i tradicijom.



I nije to nikakav poseban srpski svet, za koji nas optužuju, to je, jednostavno, svet slobodnih, svet onih sa svojim imenom, sa pravom da glasno i bez posledica mogu da ga izgovore, uvek, i na svakom mestu.

Nikada više za srpsku trobojku nikome nećemo da se izvinjavamo. Nosićemo je sa ponosom uvek, i svugde. Za nas ne postoji ništa važnije i preče od jedinstva našeg naroda.



I to, po nama, mora da važi za sve narode na Balkanu, bez ikakvih izuzetaka, a pogotovo bez stalnih pokušaja da se nekome,  Srbima, pre svega, dozvoli ponekad ime, ali i da se, uz to ime, doda i žig krivice.

Ovaj naš praznik jedinstva i slobode, ova naša zastava,imaju i tu ulogu, oni su dokaz da to, biti Srbin, ne znači i biti kriv, ne znači nositi teret osude, već, upravo suprotno, oni govore da uz to ime ide ponos.

Ponos zbog Mišara, Deligrada, Ćele kule, i Takova, Kumanova, Miloša, Đorđa, Mihajla, ponos zbog Kolubare, Cera, Kajmakčalana, ponos zbog Petra i Aleksandra, svih života datih za jedan lep, najlepši pokušaj svih antifašista da sačuvamo slobodu i u to najteže vreme, ali i zbog mučenika iz Prebilovaca, Jadovna, Jasenovca, koje nikada više ne smemo da zaboravimo, kao što smo zaboravljali 70 godina.



I to smo mi. To je Srbija. To je nova Srbija, drugačija Srbija, ponosna Srbija, koja ni od koga ništa ne traži i koja nikoga neće da moli, koja samo hoće da ima prava, baš kao što imaju svi ostali, i ništa više, ali i ništa manje.

To je jezik, naš srpski jezik, jezik i Meše Selimovića, i Ive Andrića, i Miloša Crnjanskog. To je kultura koju smo stvarali, to je vera bez mržnje, to je naše biće, to nas određuje i čini dostojnim narodom.

To nam, na kraju, daje snagu, nauk, da u ovom veku, čiji temelji su nam danas u rukama, tražimo mir i da svoju snagu, veličinu, otkrijemo u  životu, u onome što ga čini boljim, u radu, u velikim poduhvatima pravljenja puteva i mostova, u povezivanju, u fabrikama, novim bolnicama, u znanju i veri da umemo, možemo, jednako, ili više od svih drugih.

I kao što se mi ponosimo precima koji su za slobodu davali živote, tako sutra naši potomci treba da se ponose nama, koji ih učimo kako se za slobodu živi i kako se, u slobodi, živi.

I treba da ih naučimo kako se pamti, i kako se, samo svojom voljom, zaboravlja. Kako se zaslužuje dostojanstvo i kako se poštuje temelj.

A temelj jeste to ime, Srbija, pod kojim su toliki nepoznati sahranjeni. I ta naša zastava, u koju su utkali svoje živote, da ostanu prepoznati. I slava, Otadžbina, koja svoju decu vidi, čuje, i pomaže, ma gde ona bila.

Temelj je i ovaj praznik, praznik našeg identiteta, naše istorije, ali i naših različitosti koje, opet, daju i slavu i bol u prošlosti, i jasan plan za budućnost.

I hoću da kažem veliko hvala našem narodu u Republici Srpskoj, hoću da kažem i veliko hvala njegovim predstavnicima, koji su ovde, hoću da kažem veliko hvala i našem narodu u Crnoj Gori i njegovim predstavnicima, onima koji se ne stide da kažu da su Srbi, hoću da kažem i veliko hvala našem mučeničkom narodu na Kosovu i Metohiji, njihovim predstavnicima, koji su večeras ovde, sa nama, ali i da kažem veliko hvala svima onima koji danas nisu smeli da istaknu svoju, srpsku zastavu zbog pretnji njihovih režima u regionu, da im kažem  hvala, jer znam da su njihova srca večeras ovde, sa nama i da kucaju za naš, za svoj srpski narod.



I dozvolite mi, na kraju, da kažem da ono što ću da radim, koliko god budem mogao, svom snagom, svim srcem, svom dušom, onoliko vremena koliko je ostalo, vodiću Srbiju da bude još jača, snažnija, da može da pomogne Republici Srpskoj, nikada ne dirajući u prava Bosne i Hercegovine, da pomognemo našem narodu i u Crnoj Gori, i na svakom mestu, i da zaštitimo svakog srpskog čoveka od progona, da nam se nikada više ne ponove ni Jasenovac, ni Jadovno, ni Prebilovci, ni Oluja, ni Bljesak, ni pogromi iz 2004. godine. I to je naš zavet!

Neka živi srpsko jedinstvo, sloboda naša i naša crveno-plavo-bela trobojka! Neka živi Republika Srpska!

Živela Srbija!"

Izvor/Foto: Predsedništvo/Dimitrije Goll